Jul

Ivan Viripajev

Nataša Tapušković

Trailer
  • RediteljTara Manić
  • DramaturgDejan Prćić
  • KostimografSrđan Perić
  • Direktor fotografijeLuka Trajković
  • MontažerMarija Jelušić
  • FotografijaMarijana Janković
  • ŠminkaSnežana Petković
  • Trajanje55 minuta

Ivan Viripajev

jedan od najintrigantnijih dramskih pisaca savremene ruske drame, u drami “Jul” - snagom ironije tretira problem izbavljenja običnog čoveka, onog čoveka koji može biti svako od nas.

Pa čak i žena, zbog čega pisac insistira da glavni lik Petra, kao i ostale likove, tumači žena, to jest glumica.

Petar je sedamdesetogodišnji zločinac i ubica, koji usled požara ostaje socijalno i egzistencijalno ugrožen. Put njegovog izbavljenja biće prožet surovošću, nasiljem, potragom za “njegovom rođenom ludnicom”, kao možda jedinim utočištem koje mu pripada.

Kombinovanjem surovosti i nežnosti unutar odnosa tog običnog čoveka prema drugima, Bogu, pa i sebi, Viripajev postavlja glavno pitanje – u kom to trenutku taj čovek, unutar sistema kojeg je deo, postaje žrtva sopstvenog spasenja.

Dramski tekst je podeljen na dva dela. Prvi deo opisuje put glavnog junaka iz svog rodnog sela ka ludnici. Na tom putu Petar da bi preživeo mora da ubije, da se odbrani i bude surov, onoliko koliko čovek u nevolji može (mora biti).

Drugi deo je istančaniji, podignut skoro na metafizički nivo, što je u predstavi otelotvoreno sredstvima filmskog izraza. Pomereno stanje svesti glavnog junaka, Petra, izraženo je video materijalima koji vrlo precizno prikazuju likove koji mu se javljaju u snu - koji ga opseda i iz kog pokusava da se izbavi.

Predstava "Jul" je selektovana za FIAT - Festival Internacionalnog Alternativnog Teatra, od 9. do 16. septembra, u Podgorici.

Članak NIN
DRAMA IVANA VIRIPAJEVA U UK STARI GRAD

Pojedeš me, pojedem te

Sama na sceni, Nataša Tapušković tumači lik muškarca, zločinca i ubice, s idejom da pojede žrtvu, tražeći spas

Drama u dva dela: Prva celina opisuje put od rodnog mesta do „ludnice“, nastavak je vezan za bolnicu i nalikuje snu.

Nataša Tapušković igra monodramu Jul Ivana Viripajeva u Ustanovi kulture Stari grad. Umesto u pozorište, na ulazu, kao da stupamo u nečiji stan. Scenografiju čine dva dvokrilna prozora, zidni sat čije je klatno zaustavljeno (10 sati, 26 minu¬ta), i beli zidovi, važni za ovu složenu i gorku priču. Glumica, tumačeći lik sedamdesetogodišnjeg Petra, kome je požar sve uništio, zločinca, ubice na putu ka spasenju, ka „rođenoj ludnici“ – uvlači se kroz prozor. Kraj dugačkog šlepa haljine ostaje zatvoren, pa se odmah pitamo hoće li, i koliko, kretanje glavnog junaka biti ograničeno, na sceni koju je stari časovnik podelio napola, po osi simetrije, stvorivši prostor za udvajanje izgubljene ličnosti.

No, dok Petar govori o jezivoj stvarnosti u kojoj poželi da pojede svoju žrtvu, pripovedajući toliko lako da vam se učini da gledate TV emisiju o kulinarstvu posvećenu pripremi obroka „s nogu“ a ne ispovest čudovišta i ljudoždera, pored zakačenog šlepa, polje za igru postepeno sužavaju i zidovi. Jul, slojevit u igrama led/med, toplo/hladno (oštar toliko da su izgovorene psovke nalik predahu) – vrhunac ima u pokretu, bez obzira na to što se upravo prostor za pokret, u rediteljskoj postavci Tare Manić, neprekidno dovodi u pitanje i smanjuje.

Ne govorimo samo o rešetkama na balkonu što se naziru kroz prozor, ili u bolničkoj sobi; rešetkama na Petrovom licu… „Ludačka košulja“ pokušava da ograniči kretanje, a „brnjica“ – govor. (Surov je s rečima Viripajev!) U takvoj igri, sama, Nataša Tapušković briljira, naročito u sceni kada Petra uhvate i tuku metalnom šipkom za razbijanje leda na manastirskom stepeništu.

Ukazuje na mogući spas, na sudbinu glavnog junaka, teret sistema koji ga okružuje – boreći se za reč i za korak. Dokle će trajati njeno surovo i elegantno sudaranje sa zidovima? Sve dok se telo ne razbije, ili vrati u položaj fetusa. Naposletku, grešnika u život vraćaju u komadima. Prvo noge, onda trup. Drama Ivana Viripajeva takođe je podeljena u dva dela. Prva celina opisuje put od rodnog mesta do „ludnice“: ukoliko želi napred, mora da se odbrani, da bude surov i ubije. Na¬stavak je vezan za bolnicu i nalikuje snu. Ponovo poštujući simetriju, na dva naspramna zida, rediteljka pušta video-zapise. Belina sobe, dotle korišćena za projektovanje senki (fantastično je što u trenu izgovaranja ruske zagonetke s lisicom, senka glumice, slučajno ili namerno, zaista proizvodi konturu lisice), postaje platno s haotičnim prizorima iz junakove glave. Ekranizovani tok svesti i multiplikacija ličnosti – film u kome sve epizode igra Nataša Tapušković.

Ona je u međuvremenu oslobodila haljinu i dugački šlep koristila da se sakrije i otvori prema spoljnom svetu. Da prespava pod mostom. Svetla sveta, iz koga je glavni junak isključen, nazirala su se kroz okna. Sjaj stanova na zgradama u daljini. Farovi brzih automobila s bolničkog prozora koji su izolovanost učinili strašnijom. Upaljena je cigareta (Jovan Hristić: „U pozorištu, kako je duhovito primetio Jan Kot, jedino stvarno je upaljena cigareta“), i jedna sveća (u monodramama se često pale sveće).

Napokon, prostor se otvorio na drugom mestu, na zidu, u video-snimku. Pred nama su odjednom bile bajkovite poljane odrastanja. Premda su se glasovi pretapali, razmišljali smo o traumama koje su vuku iz tog nevinog doba, poput repa. Nalik dugačkom komadu odeće na čiji kraj staneš i ne možeš dalje.

MIĆA VUJIČIĆ
NIN 9.5.2019. 55

Foto galerija

Nataša Tapušković

Diplomirala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti. Članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 2000.

  • Predstave
  • TV
  • Film
  • JDP: Zašto je poludeo gospodin R, (Gospođa R.), Ajnštajnovi snovi (Kolombina, Đina, Dr Helga, Telesna, Jelena), Hotel “Slobodan promet” (Marsela), Nora! (Nora), Izdaja (Ema), Gospođica (Jovanka), Višnjik (Varja), Samo neka bude lepo, Metamorfoze, Kandid ili Optimizam (Kunigunda i Markiza), Galeb (Nina), Supermarket (Dijana Crnojević Švarc), Paviljoni (Mala), Prljave ruke (Džesika)
  • ATELJE 212: Pošto pašteta (Babica /Komšinica 2), Terapija (Žena, Kučka, Sestra)
  • BDP: Zločin na kozjem ostrvu (Pia), Keti i nilski konj (Ana), Svi moji sinovi (En Diver)
  • UK “Vuk Karadžić”: Fotografija 51 (dr Rozalin Frenklin)
  • Folk (Sladjana) 2012-2014
  • Poslednja audijencija (Kraljica Natalija) 2008
  • Pozorište u kući (Olga) 2007
  • Život je čudo (Sabaha) 2006
  • Prolece u Limasolu (Vanja) 1999
  • Pokondirena tikva (Evica) 1997
  • Jednacina sa jednom nepoznatom (self) 2016
  • Disquiet (mother) 2016
  • Spomenik Majklu Džeksonu (Ljubinka) 2014
  • Tenor Lirico Spinto (Melina) 2014
  • Balkan nije mrtav (Eleni Karinte) 2013>
  • Šišanje (Lidija) 2010
  • Život je čudo (Sabaha) 2004
  • Lajanje na zvezde (Danica) 1998

Dobitnica Nagrade grada Beograda za pozorišnu umetnost 2010, tri Godišnje nagrade JDPa, Nagrade „Branka i Mlađa Veselinović“

Kontakt

JUL - Nataša Tapušković © 2019. Sva prava zadržana.
Pobeda na festivalu Befemon

Na tek završenom internacionalnom - 7. po redu festivalu monodrame, u Bečeju, predstava "Jul" , je ravnopravno sa predstavnikom iz Hrvatske, od strane stručnog žirija - proglašena pobednikom Befemona.

Zvanično saopštenje ovogodišnjeg žirija prenosimo u celosti:

Žiri u sasttavu Dušanka Glid Stojanović, Ivana Buljan Legati i Deneš Debrei jednoglasno je doneo odluku da na ovogodišnjem festivalu dve monodrame podele ravnopravno nagradu.

Takva odluka je donesena zbog toga što oba ostvarenja - monodrame "Jul" Nataše Tapušković i "Baš ti baš tu" Vanje Matujec - sadrže u sebi intimni istraživački rad koji nije iniciran odsustvom drugih prilika ili neprilika u profesiji koju gluma podrazumeva. Ova dva primera samo potvrđuju da je to mesto samoće koju monodrama podrazumeva i da dovodi do rasvetljenja javne usamljenosti, nekada tako nužno, i da umetnički okrepljujuće otvara samom umetniku načas naslućene a gledaocu neslućene domete scenske spoznaje. A to se dešava kada su i ego i super ego i id ujedinjeni u simfoniji reči, misli, svesti, podsvesti, nadsvesti i nesvesti.

Iako baveći se tako različitim temama, ove dve glumice stavile su se pod lupu samoposmatranja i izvođenja eksperimenta nad sobom: Nataša Tapušković, stavivši se u ulogu muškarca koji, doveden na sam rub egzistencije, oslobađa pravu prirodu čoveka u svim njegovim najnižim i primarnim porivima, a Vanja ulogom neurotizirane i preromantizirane "no nejm" osobe koja u "holivudski urušenom" svetu vidi sebe kao najneophodnijeg statistu u tih ključnih sat vremena koliko predstava traje.

I jedna i druga imaju izvrsne i vanredne snage da u samoći monodrame ostvare kolektivni plus sveta, dirnuvši time i publiku na 7. "Be:femonu".